Пређи на главни садржај
RECENZIJA: København
Nicolas Winding Refn je ljudima najpoznatiji po svojim, pa da kazemo, neonskim filmovima. Kad ovo kazem, mislim na njegov najbolji film "Drive" i na "Only God Forgives". Ta dva filma trenutno oslikavaju Refnovo stvaranje i cak nacin na koji razmislja. Sto neonski? Pa pre svega sto mi kroz ova dva filma neverovatno odise i zapada za oko atmosfera iz 80-ih godina proslog veka. Krenuvsi od muzike pa sve do boja i atmosfere. Ceo soundtrack "Drive-a" je u nekom retrowave fazonu, sve mi mirise na Miami i Giorgio Morodera. Rek'o bi covek da je Refn jako nostalgicna osoba. Meni je sve to odlicno. Ceo taj miks vizuelne proslosti i radnje koja se desava u sadasnjosti. Obicne price koje se desavaju sad prolaze kroz filter nekog Miami Vice fazona. E sad, ovde moramo odati priznanje Nicolasu jer u ovoj eri Nolanovskog izgleda filmova jako je tesko upecati fanove. Ali Refn to uspeva svojim kontrastom leprsavog i ultra nasilnog. Ne kazem da je Nolan los reziser, samo mislim da su filmske glave pocele da preteruju sa sivilom. Mislim da je red da se napravi nesto svojstveno sebi, treba pustiti Nolana da fura svoje. Da ne bih u ovom naletu inspiracije krenuo da resetam po Nolanu, da se vratimo mi ipak na Refna i razdradimo pricu o njemu. Nicolas Winding Refn je godinama gradio neki vizuelni identitet i dosao je do gore pomenutog. Pre svih neonskih avantura, snimio je film pod nazivom "Pusher". "Pusher" je izasao 1996. godine i ovo je prvenac Nicolas Winding Refna. Prica prati dilera iz Kopenhagena i ispricana je kroz sedam dana, ponedeljak-nedelja. Svaki sledeci dan je sledece sranje koje prati glavnog lika. U ovom ostvarenju pratimo Franka (Kim Bodnia), dilera koji dane provodi u sirenju heroina po Kopenhagenu, blejanju sa ortakom Tonijem (Mads Mikkelsen) i terorisanju striptizete-prostitutke Vic (Laura Drasbæk) koja Franku cuva narkotike na svojoj gajbi. Cela ova idila se prekida kada Franka hvataju organi reda i prekidaju razmenu velike kolicine heroina. Frank je u bezizlaznoj situaciji i svojim distributerima mora da iznese izvestaj koji se naravno njima nece svideti. Njegovi distributeri su emigranti iz Jugoslavije, jedna zajebana i psiho ekipa koja na prvi pogled izgleda druzeljubivo i veselo, ali je itekako daleko od toga. Na celu pricu oko propalog dila, nadovezuje se i to da Frank vec neko vreme duguje pare Jugoslovenima koji polako gube strpljenje. Jugoslovensku ekipu cine Milo (Zlatko Buric), jugonostalgicar koji "odlicno" pravi tulumbe i njegova desna ruka Radovan (Slavko Labovic) nezni dzin koji i pored svoje dopadljivosti zna profesionalno da eliminise svakog ko se zameri ekipi iz Jugoslavije. Sve ono sto sledi je neverovatna voznja kroz pakao.
Prvi deo filma je blag, ako se tako moze reci. Frank odlicno prolazi kroz sve dilove i sve ono sto je vezano za zivot jednog coveka koji radi samo to. Drugi deo je rezervisan za rezisera koji nam ovde udara samarcinu i pred nas baca sunovrat jednog lika koji je bio cvrst i spokojan. U jednom trenutku gledalac nije siguran sta ce se desiti, glavna "ocinska" figura pada i u tom trenutku sve se rusi. Refn u drugoj polovini "Pushera" od razmazenog heroja pravi ocajnika koji se bori za zivot. Odlicna stvar je to sto je Refn odlicno izgradio lik Franka. Iako je u kurcu, Frank je i dalje ponosan i ne staje. Borba za zivot je u prvom planu. Borba je takva da u jednom trenutku Frank prebija Tonija skoro na mrtvo, lika kog vidimo u prvoj polovini filma. Lika za kog smo mislili da ce ostati netaknut i da ce on i Frank proci kroz sve nedace kriminala. Ne treba ni spominjati Frankove promene raspolozenja. Refn je ovde izdirigovao pravu rafalnu paljbu besa i ludosti. Kroz celu drugu polovinu filma mi ne znamo sta ce se desiti. Na nogama smo i cak pomalo navijamo za Franka. Stvar koja se meni neverovatno svidja je ta razlika izmedju "Pushera" i drugih Refnovih ostvrenja. "Drive", "Only God Forgives", pa cak i "Bronson", su nekako sofisticirani filmovi. Iako nasilni, postoji neko gospodstvo u njima. "Pusher" je klasicno napaljivanje, kuljanje, bes i sirovost. Zanimljiva stvar vezana za ovaj film, a posebno zanimljiva za nekog ko dolazi sa ovih prostora je to sto se radnja desava u Danskoj. Zemlji koja je sinonim za neki standard i skladan zivot. Mogu da zamislim poredjenje Kopenhagena i Beograda kao prestonice kriminala i ludila. Da skrenemo malo sa kriminala i pozabavimo se strukom rezisera ovog filma. Ja kao neko ko je tek pre neki dan pogledao "Pushera", a ispratio ranija ostvarenja Refna, mogu da kazem da je Refn ovde odlicno iskoristio momenat. Momenat bas tog idilicnog mesta u Evropi gde sve funkcionise i radi kako treba. Iskoristio je to da postoji nesto ispod povrsine, tog sloja blagostanja. Sad, sasvim je moguce da on uopste i nije razmisljao o grebanju povrsine, nego je samo stvorio pricu o nekim gangsterima iz Kopenhagena. Mislim da je mnogo lakse napraviti film u zemlji koja je bila bez ikakvog sranja u zadnjih 200 godina, nego praviti film u zemlji koja je na vratima Evrope i ciji prostor obiluje sranjima tipa rat, kriminal, siromastvo... U prvom slucaju mozes da se igras, a u drugom samo imas tu jednu stvar koja se stanca stalno. I koja, naravno, dosadi gledaocima. Poenta price je da treba traziti suprotnosti od onoga u cemu i gde zivimo, ako vec hocemo da pravimo filmove. Refn je nakon ovog filma napravio pravu malu revoluciju u Danskom filmu. Ako pogledamo Danski filmovi su se u to vreme zasnivali na Lars von Trieru i njegovoj avangardi. Nekoj umetnickoj idili, sve je neko razmisljanje. Moram priznati, postujem Triera i njegov evropski pristup, ali do Refnovog "Pushera", nije bilo sirovog stvaranja. Nije bilo ulice, krvi, snalazenja i nemastine. "Pusher" prica o radnickoj klasi, o neshvacenim ljudima, panku i ko vas jebe... Sve je u Carhartt jaknama i patikama za trcanje. Mora covek da prizna, zanimljiva kombinacija dizela i "rudarskog" pokreta. Refn je ovde buntovan, uzimajuci u obzir da je njegov otac, isto reziser, potpuno druga prica. I naravno ne samo to, buntovan je zbog
nesvakidasnje price za to vreme u Danskoj. Mozemo svi da se lozimo na "Rane" i krimilne price, ali umece stvaranja je zagrebati i ispasti smeker necim sto nije svojstveno za nas. Ako mogu ljudi koji imaju sve da naprave neku pricu koja nije svojstvena za njih, mi mozemo bukvalno da pokidamo. Imamo i dobro i lose. Treba napraviti miks i na konju smo. Nastavice se...
Коментари
Постави коментар